Postoje dani kada si umorna. I to je normalno.
Ali postoje periodi kad se više ne radi o tome da si “samo umorna”.
Već o tome da više ništa ne pomaže.

Odmoriš se – i opet ti teško.
Odradiš sve što treba – i opet osećaš da ne ide.
Guraš dan po dan – ali bez osećaja da si stvarno u tom danu.

Ljudi mi često kažu:
“Znam da nemam pravo da se žalim. Imam posao. Imam gde da živim. Niko nije bolestan. Ali ne mogu više.”

To što ti se dešava nema veze s tim da li imaš „objektivan“ razlog.
Ono što ti se dešava zove se emocionalna iscrpljenost.
I to je realna, ozbiljna i potpuno ljudska pojava.

---

Kako izgleda emocionalna iscrpljenost?

Nije spektakularna. Ne dolazi s “velikim lomovima”.
Dolazi tiho. Uvuče se kroz svakodnevicu.

• Znaš šta treba da uradiš, ali nemaš snage da kreneš.
• Sve što inače “možeš” – sad ti je teško.
• Ljudi te zovu, a tebi je i to “previše”.
• Počneš rečenicu, pa zaboraviš kraj.
• Imaš osećaj da ti ništa ne znači. Ni pohvala, ni uspeh, ni odmor.

Osećaš se kao da si potrošena iznutra, ali svet to ne vidi.
I dalje “izgledaš dobro”, i dalje “radiš sve”, i dalje “nemaš izgovor” – samo ti znaš da ne možeš više.

---

Kako do toga dođe?

Ne dođe odjednom.
Emocionalna iscrpljenost nije udarac. Ona je habanje.
Kap po kap, dan po dan.

• Kad predugo brineš, a retko odmaraš.
• Kad stalno paziš na druge, a zaboravljaš sebe.
• Kad sve rešavaš sama, jer „nema ko drugi“.
• Kad osećaš da nemaš pravo da staneš.

Ljudi često dođu na razgovor tek kad više ne znaju šta osećaju.
Kažu: “Znam da nešto nije u redu, ali ne mogu da objasnim šta.”
I zaista, kod emocionalne iscrpljenosti – nemaš šta da “objasniš”.
Jer nisi tužna, a nije ni da si srećna. Nisi ljuta, a ipak si stalno na ivici.

Ono što se zapravo desilo je da si predugo bila na „rezervi“.
I sad više nema iz čega da daješ.

---

Zašto te niko ne razume?

Zato što nemaš “vidljive” probleme.
Niko ne vidi šta ti je – jer spolja izgledaš funkcionalno.
I zato često ni ti ne veruješ sebi.

Počneš da se pitaš:

• “Da nisam samo razmažena?”
• “Možda mi samo fali motivacija?”
• “Pa nije mi ništa strašno, zašto sam ovakva?”

Ali istina je da ništa ne mora da bude “strašno” da bi bilo previše.
Nekad je dovoljno da dugo budeš pod blagim pritiskom – i to te “istroši” čak i više nego jedna velika kriza.

---

Šta možeš da uradiš?

Neću ti reći “idi na planinu”, niti da uzmeš “dan za sebe”.
To pomaže privremeno, ali ne rešava suštinu.

Evo šta jeste važno:

1. Prestani da se ubeđuješ da moraš moći.

Samo zato što si “navikla” da izdržiš – ne znači da treba da nastaviš.
Priznati sebi da ti je dosta nije poraz. To je iskrenost.

2. Ne traži krivca – traži ritam.

Iscrpljenost se ne leči pitanjem: “Ko me je ovde doveo?”
Nego pitanjem: “Šta mogu danas da uradim drugačije – da se ne iscrpljujem još više?”

3. Daj sebi prostor da “ne funkcionišeš savršeno”.

Ako ne odgovoriš odmah. Ako odložiš. Ako pogrešiš.
To ne znači da si slaba. To znači da si živa.

4. Razgovaraj. Sa nekim ko neće da te “popravi”, nego da te razume.

Ne mora to odmah biti psihoterapeut (iako je to često najefikasnije).
Može biti neko ko ume da sasluša bez rečenice:
“Ma pusti, proći će to.”

---

I za kraj…

Ako osećaš da si “prazna”, da ne možeš više – nisi luda i nisi sama.

Nisi lenja. Nisi razmažena. Nisi problem.

Ti si čovek koji se dugo previše trudio. I sad ti treba obnova.
Ne nova obaveza. Ne još jedna uloga.

Samo obnova. I malo razumevanja – prvo od tebe prema sebi.

ReplyForwardAdd reaction