Komunikacija je važna aktivnost do koje dolazi u svakom trenutku našeg života.

Čak i onda kada toga nismo svesni mi komuniciramo sa svojim okruženjem.

Komunikacija predstavlja razmenu informacija. Specifičnost ove razmene je za razliku od svih ostalih da prilikom nje niko ništa ne gubi.

Postoji mnogo definicija komunikacije kao i puno  klasifikacija po različitim kriterijumima u brojne tipove komunikacije.

Ono na šta bih se želela ovde osvrnuti je značaj komunikacije i njena neophodnost pri izgradnji kvalitetnih i harmoničnih odnosa.

Ja sam od onih koji smatraju da bez komunikacije, dobre, sistematske, otvorene, slobodne komunikacije ne možemo ništa postaviti, izgraditi i održati kao dovoljno dobro. Smatram da je čak i razmišljanje oblik komunikacije – sa samim sobom.

Uvek u interakciji sa drugim ljudima mi zapravo komuniciramo. Čak i kada ih ignorišemo šaljemo takvim svojm stavom odredjene poruke.

Stavom svog tela, držanjem, gestikulacijom, mimikom, često govorimo mnogo više o tome šta mislimo i osećamo nego što bi smo to u nekim situacijama želeli.

Pri tom ne mislim da ona svesna manipuatorska ponašanja kojima želimo zapravo da pošaljemo poruku (prevrtanje očima da bi smo pokazali dosadu, okretanje ledja da bi smo stavili do znanja da nismo zainteresovani, gledanje u pod da bi smo potencirali stidljivost ili neprijatnost) već na one suptilnije signale koji nisu tako očigledni i prepoznatljivi i koji nas često odaju.

Svi na ovom svetu, svako od nas, ima pravo na svoje mišljenje, na svoj stav. Svi imamo prava na izražavanje svojih emocija. Ne smemo sebi uskratiti pravo na to da budemo u skladu sa onim što osećamo i da se stidimo onoga što želimo ili volimo, da se stidimo sebe.

Ponekad zbog nametnutih sistema vrednosti ne pitamo sebe šta je to što zaista volimo ili želimo. Podležemo “pritisku” i sputavamo svoje emocije ne komuniciramo ih i definitivno proizvodimo frustraciju. Najčešće i frustraciju potiskujemo i ona nalazi neke druge puteve da iz nas izadje. Nekada kao konflikt, nekada kao depresija.

Iskrenost je pravo i potreba.

Potrebno je da budemo iskreni sa sobom i imamo pravo da budemo iskreni sa drugima, po pitanju toga šta je to što mi volimo, želimo i šta osećamo.

Svako gušenje komunikacije čini nas sopstvenim tamničarima.

Oslobodjeni stega, otvorenom komunikacijom pravimo most ka onoj drugoj obali na kojoj smo rasterećeni i gde nam je koračanje lakše jer ne nosimo teret neizgovorenih reči.

Komunikacija koja se ne guši biće pozitivna i sprečiće mnoge svadje, razmirice, nerazumevanja, raskide i razvode, otkaze i oboljenja.

Izgleda lako , ali nije uvek tako.

Puno je prepreka na putu ka otvorenoj komunikacji kod mnogih osoba.

Ne treba mešati drskost sa otvorenošću, neprijateljstvo sa tim što neko misli ili oseća drgačije od nas.

Potrebno je napraviti male korake i uložiti trud koji sigurno vodi ka kvalitativnim promenama koje kad se integrišu čine neshvatljivim da smo bez njih mogli živeti.

Sasvim sam sigurna da je svako od nas  imao prilika da se tokom života nađe u situaciji kada ne ume da se izrazi na adekvatan način, ili da ne ume ili ne sme da iskaže svoje mišljenje, da ne ume da pruži otpor pritisku  sugestija drugih osoba. Takodje, je skoro svako od nas bio u prilici da u odredjenim situacijama odreaguje na način zbog koga se kasnije osećao krivim i zamerao sebi da je u tom trenutku trebao biti jači, hrabriji, odlučniji.

Ali neki od nas se veoma često nalaze u ovakvim situacijama. Uskraćuju sebi pravo da iznesu svoje mišljenje i učestvuju u komunikaciji na ravnopravan način što za posledicu ima njihov podredjen položaj, oni se osećaju poniženo i njih obično karakterišemo kao inferiorne osobe.

Sa druge strane ima i onih koje bi smo nazvali dominantnim i agresivnim,  čija komunikacija se svodi na napade, na osporavanje sagovornika gotovo uvek i po svaku cenu i to na neprilagodjen i neadekvatan način.

Oba stila komunikacije su nepoželjna i loša. Inferiorne osobe ne poštuju sebe i svoje potrebe i osećanja, uvek se prilagodjavaju tudjim željama i udovoljavaju drugima bez obzira koliko je to za njih štetno i koliko nezadovoljstva im donosilo. Ovo doživljavaju kao nešto dato i nepromenljivo. Vodi ih strah da se njihovo mišljenje neće dopasti drugima pa i ako se usude da ga iznesu to rade jako nenametljivo i neupadljivo tako da najčešće ne zavrede dovoljno pažnje. Često se izvinjavaju i kada su u pravu, priznaju i kada nisu pogrešili sve sa nastojanjem da ne izazovu bes, ljutnju, odbacivanje.

Ovakvo ponašanje donosi više negativnih posledica. Sa jedne strane očigledno je prisutan manjak samopouzdanja i samopoštovanja. To neminovno vodi do usamljenosti i povlačenja iz socijalnih odnosa kao i stvaranja mnoštva fobija. Ne poštujući sebe i svoje mišljenje kao feedback dobijaju nepoštovanje od drugih. Ne manje važna je činjenica da ova komunikacija jeste lažna i da učestvujući u njoj sa stavom “ja nisam važan kao ni moje mišljenje” ili “ ti si važan i uvek u pravu, slažem se sa tobom” a sve radi dodvoravanja i izbegavanja suočavanja,  predstavlja dvostruku neiskrenost: jednu prema sagovornicima zauzimajući neiskren stav a drugu prema sebi ne poštujući svoju ličnost i ubedjenja.

Veoma teško ovakvi ljudi, ukoliko ne rade na sebi i ne prevazidju ovakva ponašanja, mogu biti srećni i uspešni.

Prepoznajete li kod sebe situacije u kojima se ponašate ili osećate slično, makar ne u krajnje ekstremnim oblicima?

Nasuprot njima imamo već pomenute agresivne osobe koje imaju potpuno suprotno ponašanje. Oni nameću u komunikaciji svoje mišljenje kao jedino važno i vredno i ugrožavaju osećanja drugih. Vrlo često to su izazivači sukoba i svadja. Arogancija je jedna od njihovih dominantnih osobina i vrlo često manipulišu tokom i razvojem komunikacije kako bi je usmerili na teren gde će povrediti drugu osobu i učiniti da se oseća lose, radi realizacije sopstvene dominacije. To su veoma zahtevne, narcisoidne osobe, koje nemaju razvijenu empatiju, sa očekivanjima da drugi ispunjavaju njihove zahteve uprkos tome da li oni imaju želju i potrebu da to učine.

Ove osobe su takodje neiskrene jer su vrlo često sarkastične i dvolične, izbegavaju odgovornost i svesno okrivljuju druge za posledice koje su sami izazvali. Okruženje to prepoznaje i vremenom počinje da ih izbegava, nema poverenja u ovakve osobe te one ostaju usamljene i bez prijatelja.

Da li možda prepoznajete  kod sebe situacije u kojima se ponašate ili osećate slično, makar ne u krajnje ekstremnim oblicima?

Jasno je da su ovi oblici ponašanja i komunikacijski stilovi, kao posledica toga, loši i da treba stremiti tzv. asertivnoj komunikaciji.

Mnogo puta nismo u stanju da prepoznamo manjakovosti stanja u kome se nalazimo a posebno da smognemo snage da ih promenimo.

Javite se da razgovaramo o tome.